Kao i svakog jutra, gospodin Anton Kovač pio je belu kafu i čitao najnovije vesti. Iako je imao 82 godine, važio je za vitalnog čoveka. Bio je sportista, vodio je zdrav život i uvek je pazio na ishranu. Međutim, tog jutra se nije osećao dobro. Nije dobro spavao, bio je umoran i osećao je bol u mišićima, kao nekada davno kada bi preterao sa košarkaškim treningom. Zazavonio je telefon nešto pre 9 sati. Zvala ga je ćerka u isto vreme kao i svakog dana od trenutka kada je pre tri godine ostao udovac. Želela je da čuje kako je i da li mu nešto treba. Da je ne bi bespotrebno uznemiravao, Anton joj je rekao da se dobro oseća i da će uskoro krenuti u prodavnicu da kupi namirnice, da mu ništa ne treba i da ne treba da brine. I sam je svoje stanje pripisao loše prespavanoj noći. Čak joj je ispričao kratak vic koji je upravo pročitao u dnevnim novinama i smejali su se pre pozdrava. Nije mogao da shvati njenu neprestanu brigu, ali je ćutao i puštao je da preteruje u tome, jer je znao da iza svega stoji velika i iskrena ljubav. Ana je bila jedinica. On i supruga Katarina su je dugo čekali, a kada je konačno došla u njihov dom, veza između oca i ćerke je postala neraskidiva i večna. On je uvek smatrao da je ona ta kojoj treba pomoć. Ima troje dece, muža koji je senior-medical-alert-systemsstalno na poslovnom putu, odgovoran posao, kućne obaveze. Pomagao joj je kad god je mogao, čuvao unuke, obilazio kuću kada su na putu, saslušao probleme kada joj je teško, davao savete, kupovao poklone unucima koji su ga obožavali.
Međutim istog dana, već oko 9:30 Anton je osetio mučninu i počeo je da se preznojava iako je u dnevnoj sobi bila prijatna temperatura. Krenuo je da popije vodu i sasvim slučajno uzimajući čašu, ugledao je na polici uredno odložen uređaj sa panik tasterom, koji mu je Ana kupila prošle godine kada je sa porodicom odlazila na duže putovanje u inostranstvo. Setio se njenih uputstava, kako treba da rukuje sa malim aparatom u slučaju da je sam i nemoćan, a da mu je potrebna lekarska pomoć. Iako ga je tada odmah po njenom odlasku ostavio bez ideje šta sa tom spravom da radi, u ovom trenutku pokrenuo ga je unutrašnji instikt, pa je aparat uzeo i stavio u džep od pantalona. Ispostavilo se da je to bila najvažnija odluka koju je doneo, jer ga je sled kasnijih događaja mogao odvesti na put bez povratka. Anton je krenuo sa čašom vode u dnevnu sobu, ali nije stigao do svoje fotelje. Posle par koraka iznenadio ga je neprijatan osećaj u grudima, koji se ubrzo pretvorio u oštar bol. Pao je na pod. Bio je svestan da je dobio infarkt, ali bez snage da se podigne i dohvati telefon. Ležao je razmišljajući šta da radi dok je bol u grudima postajao sve jači, a preko vidnog polja mu se spuštala tamna magla. Skupio je snagu i nekako zavukao ruku u džep. wg-alarm-wireless-panic-buttonNa aparatu ne većem od kutije šibica opipao je dugme i pritisnuo ga. U istom trenutku, Ana je na drugom kraju grada, na svom mobilnom telefonu dobila SOS signal, operater u monitoring centru je već zvao hitnu pomoć, a magnetna brava na ulaznim vratima Antonovog stana se momentalno otključala. Operater monitoring centra, je službi hitne pomoći dao Antonovu trenutnu poziciju, koju je očitao pomoću GPS signala koji je poslao panik taster. Doktori su stigli za pet minuta i našli Antona na podu trpezarije. Sa zvučnika uređaja čuo se Anin glas koja je vozeći kola kojima je dolazila kod njega, bodrila oca da izdrži dok pomoć ne stigne. Anton je imao sreće. Lekari su odmah reagovali i na putu do bolnice stabilizovali njegovo stanje, a vremenom se oporavio od srčanog udara koji mu je mogao oduzeti život. Da je ostao ležeći još par minuta ne bi mu niko mogao pomoći. Sada, dve godine kasnije, on je još uvek najbolji otac i deda na svetu ali sa jednom malom razlikom: Anton se sada ne odvaja od svog panik tastera koji mu je spasao život. Nosi ga na počasnom mestu oko ruke umesto sata, kako kaže više ga ne interesuje tačno vreme, jer svaki novi trenutak koji provede sa svojom porodicom doživljava kao bonus.
Ovo je istinita priča koja se desila u Austriji u Gracu pre dve godine. Ne bi imao ko da nam je prenese da Ana nije sasvim slučajno na Internetu pročitala tekst o servisu koji nudi jedna austrijska kompanija specijalizovana za sisteme lične bezbednosti. Pošto se spremala na duži put sa porodicom, a imala je oca starog 80 godina o kome se iskreno brinula, rešila je da mu obezbedi neki vid preventivne zaštite kada je sam. Kupila mu je uređaj koji se zove panik taster i u njegovo ime potpisala ugovor sa monitoring centrom koji 24 sata prati alarmna stanja uređaja i reaguje na njih po utvrđenom protokolu.
Šta je u stvari “panik taster” ili “SOS taster”?
Panik taster je elektronski uređaj sa samostalnim napajanjem pomoću punjivih ili dugotrajnih baterija, obično vodootporan i dizajniran da bude otporan na udarce. Panik taster ima funkciju da upozori nekoga u hitnim situacijama, kada postoji pretnja po život osobe koja ga koristi, ali i da preko GPS sistema odredi tačnu poziciju gde se osoba nalazi. Panik tasterom se upravlja pomoću dugmeta na aparatu. Pritiskom na dugme aktivira se alarm. Aparat se može povezati sa monitoring centrom, ili može uključiti zvono ili sirenu. Alarm se može koristiti kako bi osoba zatražila hitnu pomoć od lokalnih institucija: policije, vatrogasaca ili hitne zdravstvene službe. Savremeni sistemi mogu aktivirati i video nadzor za verifikaciju alarmnog stanja. Ovi alarmi se mogu podesiti tako, da otključavaju ili zaključavaju ulazna vrata zgrada, stanova ili prostorija. Takođe, Panik tasteri koji rade sa GSM karticom imaju još jednu opciju, da u trenutku aktiviranja automatski uspostave telefonsku liniju sa određenom osobom, koja pomoču malog mikrofona i zvučnika na aparatu može komunicirati sa unesrećenom osobom.
Ceo sistem je prilagođen upotrebi starih i nemoćnih osoba, kako bi zadržali svoju nezavisnost i autonomiju. Takav uređaj može biti ugrađen u prostoriji kao taster na zidu, a može se i nositi kao privezak ili narukvica. Uređaj je bežičnom mrežom spojen sa monitoring centrom. Kada se alarm aktivira, operater će po ranije utvrđenom protokolu sa korisnikom usluge, nazvati kontakt osobu, hitnu službu, ili obe.
Sledeće pitanje koje se nameće je da li ima sličnih servisa u Srbiji?
Istraživali smo i raspitivali se kod kompanija koje se bave uslugama telekomunikacija i instalacijom sigurnosnih sistema na teritoriji Srbije. Jedina kompanija koja ima objedinjenu i kompletnu uslugu je Junior Security iz Zrenjanina. Kod njih možete nabaviti razne vrste uređaja sa SOS tasterom, poseduju monitoring centar koji radi 24 sata sedam dana u nedelji, 366 dana u godini, a u ponudi imaju i kompletan servis za praćenje GPS uređaja. Njihovi montažeri izlaze na teren i ako je to moguće programiraju SOS taster tako da bude kompatibilan sa ostalim sigurnosnim sistemima koje posedujete (alarm, video nadzor, magnetna brava…). Što se tiče cene uređaja, oni se kreću u rasponu dinarske protivvrednosti od 80 do 150 eura + PDV. Cena usluge monitoring centra i servisa za praćenje GPS signala nije ništa veća od mesečne pretplate na kablovsku televiziju, i u zavisnosti je od vrste usluge za koju se odlučite.
Ako imate člana porodice koji može doći u situaciju da je u nevolji, a živi sam, ovo je idealan način da svi mirnije spavate. Ovim sistemom ne možete sprečiti nevolju ili zdravstveni problem, ali se možete osigurati da će pomoć doći pravovremeno i da vaši voljeni neće ostati nezaštićeni, čak i kada vi niste u blizini.
Autor teksta: Gordana Popović
Kompletan tekst preuzet je iz magazina „Tehnološka Re:Akcija“ broj 48, jun 2016.
